Далиборка Ђурић / ЗНАЊЕ ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ
Аутор: Далиборка Ђурић
Изложба: ЗНАЊЕ ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ
Време трајања: 12. 7 – 14. 8. 2017.
Желим, желим…
знања и осећања која ће спасити свет
Радови Далиборке Ђурић својеврсне су приче, молитве и жеље, које уметница исказује техникама ручног рада (килт и вез), тако што мање комаде тканина прошива и спаја креирајући већу форму, којој придодаје материал у слојевима (ватирану средину и наличје), што све заједно порубљује у коначну текстилну целину.
Иницирани ручним/уметничким радовима Aminah Robinson, Faith Ringgold i Harriet Powers, које карактерише богатство текстуре и колорита, представљени ручно везени килтови инспирисани су традицијом неговања примитивне уметности прошлости. Вез је стар колико и сама тканина, а техника ручног рада са концем и текстилом (којом жене причају своје приче), универзална је и повезује цео свет, јер се може препознати у многим цивилизацијима.
Осим што својом формом и начином израде евоцирају народну (наивну) уметност, дела Далиборке Ђурић, заснивају се композиционо и тематски на остварењима кинематографске уметности, као што су филмови Вудија Алена. У својим филмовима, Вуди Ален поставља питања случајним пролазницима, коментарише њихове одговоре на коминачан начин, употребљава подељен филмски кадар, анимиране секвенце, флешбекове (као и флешбекове унутар флешбекова), сцене у којима се тело/мисли удвајај… Представљајући критику савременог друштва, филмови-комедије Вудија Алена аналитички приказују савремене проблеме међуљудских односа, с посебним освртом на комуникацију између мушкараца и жена, који су заљубљени или остављени.
Преносећи своја размишљања, уметница сликарски везе приче, трудећи се да ликовно истакне лепоту, руком изведене неправилности, што је у супротности са данас општеприхваћеним дигитално стандардизовнаим појавама. Ручни вез и килт симболички означавају медитативна стања духа и тела, пошто траже стрпљивост извођења мануелног процеса (које има своје временско трајање), као и чулност што се изражава кроз покрете и додире руке и материјала. Нити конца означавају мек материјал-међустање које се налази између чврстине кристалне структуре и нематеријалне флуидности протока/зрачења енегије. У музеју, на острву Госпе од Шкрпјела, чува се гоблен, у који су, поред сребрних и златних нити, уплетене и власи косе, жене која га је везла. У ишчекивању повратка свога мужа, упућујући молитве/жеље да се он што пре врати, везиља је гоблен радила 25 година.
Посвећен нади за поновни љубавни сусрет, овај вез као и поједини филмови Вудија Алена, говоре о прекинутој љубави између двоје људи и њиховој немогућности да је поново наставе. Не чују се свадбена звона и не постоји срећан завршетак – то је оно што споменутом гоблену и филмовима даје убод покрстице. Шта је пошло наопако? Зашто се романса завршила? Нема одговора на ова питања. Остаје само дирљиво испричана прича.
Убрзан темпо живота, који прати смењивање техничких иновација, утиче на то да и љубав поприми краткотрајан, пролазан облик постојања. Блиски партнер не мора нужно бити замењен другом особом, његово место може заузети и нови, технолошки изум – очигледно је да смо за нека достигнућа високе технологије емоционално везани као за нама драга бића.
Тако су молитве које су трајале сатима, данима, месецима, годинама, уткане у уметничка дела, која су постала краткотрајне жеље, које још брже смењују жудње за нечим новим. Шта то савремени свет жели? Чему се данас већина људи моли? Неко жели рачунар Mac Pro, неко 3D printer, неко шиваћу машину Bernina 580… Постали смо зависници техничких достигнућа, жудећи да поседујемо најновије дигиталне уређаје и апарате.
Међутим, жеља-молитва може да буде усмерена и ка другачијим животним вредновањима. Питајући се чему тежи савремена жена, у радовима Добар дан! Молим Вас упознајте моје Аниме и Пипи заувек, уметница Далиборка Ђурић разматра вредност садашњег женског постојања. Једно је сигурно, жена је миљама удаљена од Пипи, ситне и крхке, али, са друге стране, снажне и неустрашиве девојчице. Иако смо некада, као мале сањале да ћемо бити као Пипи, време је да преиспитамо у шта смо се одрастањем претвориле.
Да ли смо, можда, постале куварице, које купују прескупе књиге о кувању аутора Оливера, Џејми Оливера, најпознатијег кувара, који преко ТВ екрана пропагира органску и здраву исхрану? Док се пропитујемо шта је органска храна и како се она конзумирала у прошлости, заборављамо да исхрана представља обред, који уз здраве, органске намирнице (природно произведене у башти), чини и окупљена породица која их међусобно дели за трпезом. Исхрана није само брига о здрављу тела и количини калорија које у њега уносимо – то су и оброци љубави које делимо са нашим ближњима.
Феномен да дигитално доба парадоксално квари и побољшава нашу исхрану, карактеристика је садашњег живота, у коме тешко да можемо избећи наметнуте вредности и нова друштвена мерила. Видимо се у паркићу један је од примера наших страхова да ћемо бити изопштени из друштва, ако не будемо проводили више времена у виртуленој него у природној реалности.
Позивање на вредности које смо познавали, по којима смо живели и које смо поштовали, али успут заборавили, присутно је у делу Annie Hall forever, које је инспирисано филмом Вудија Алена Annie Hall. Снимљен 1977. године, ова романтична комедија, значајна је не само по томе што је освојила четири Оскара (укључујучи и онај за најбољи филм), већ и што је обележила крај златних година америчког филма, после кога је уследило доба комерцијалних филмова.
Настао као драматизација ауторове љубавне романсе, овај филм кроз лик Alvy Singer (кога глуми Woody Allen), аутобиографски приказује његов однос са младом певачицом Annie Hall (коју тумачи Diane Keaton). Иако се заправо ради о филму, Дајан Китон је глумила саму себе (носила је своју одећу) и у време снимања филма била је у вези са Вуди Аленом. Тако да филм, на неки начин, приказује животну реалност посвећену прошлим временима, када су Дајан Китон и Вуди Ален били заједно. Иако комплементарно различити, оба (филмска) лика неодољиво су забавни, необични и комични.
Док је Alvy Singer (Woody Allen) цинични песимиста опседнут смрћу, што сазнајемо из његовог монолога у почетној секвенци филма: ‘’Постоји један стари виц: Две старије жене налазе се у ресторану на Катскил планини… и једна од њих каже: ‘Овде је храна очајна’ А друга на то каже: ‘Да, знам. И тако су мале порције.’ Ово осликава суштину мог виђења живота… препун самоће и бола и патње и несреће… и све се пребрзо заврши…’’;
Дотле је Annie Hall (Diane Keaton) његова сушта супротност – ведрог, слободног духа, која, на крају филма, слави љубав, певајући о прошлости у којој се она догодила: ‘’Изгледа као у добра, стара времена, поред мене си, шетамо заједно… и још увек осећам узбуђење, само да те имам у загрљају… још увек осећам узбуђење, то је био дан када сам те упознала… остварујемо све снове… радимо ствари које смо навикли радити… изгледа као у стара, добра времена… овде са тобом…’’
Оживљавајући заборављене вредности прошлости, користећи само иглу и конац, Далиборка Ђурић посвећено и предано креира уметничка дела – везени килтови посматрачима не упућују неку одређену критику, већ пре желе да јавност подсете и опомену, слично слици Пола Гогена Одакле долазимо? Шта смо? Где идемо?
Стога рад Знање ће спасити свет… представља утопијску идеју уметнице… њену искру наде… и вере… у знања и осећања, која ће спасити људски род од самоуништења…
др Оливера Ерић
доктор теорије драмских уметности, медија и културе
