Светозар Спасојевић је припадао плејади истакнутих професора српских гимназија између два светска рата. За свој дугогодишњи педагошки рад одликован је највишим признањима. Неуморан је био и ван школе као културни радник на националном просветитељском послу.
Оснивач је неколико културних институција које су оставиле значајан траг у животу града на Дунаву; Народног универзитета, Градске књижнице и Градског народног музеја. Годинама је брижљиво сакупљао историјску грађу о Смедереву и његовој околини, обогаћујући на тај начин нашу самосвест. Био је страствени колекционар новца, повеља, споменица и других старина које се данас чувају у Музеју у Смедереву, библиофил, који је годинама сакупљао старе и ретке књиге, бринући о њима више но о себи чак и у условима рата.
Као човек од укуса и човек од духа, био је у преписци са истакнутим именима српске науке и културе још од својих гимназијских дана па све до смрти. Имао је своје мишљење чак и у врло деликатним историјским ситуацијама не дозвољавајући да околности и људи наруше његов морални и духовни интегритет.
Највећи допринос културном развитку Смедерева дао је, свакако, приликом оснивања и организације рада Градског народног музеја.
Иако је Смедерево имало врло повољне услове за формирање музеја, пре свега по својој историјској улози у животу српског народа, а затим и по богатству предмета у граду и околини, оснивању музеја се приступило тек неколико година по завршетку Другог светског рата.
Додуше, у Смедереву су постојале две музејске збирке. Једна је била у саставу Гимназије и о њој се годинама старао професор Спасојевић, а друга је припадала Милану Јовановићу-Стојимировићу.
Забележено је да је „последњи ратни вихор обе ове збирке страшно опустошио, али ипак није их уништио“. После стручне експертизе радника Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе из Београда, Музеј је отпочео са радом 12. априла 1950. г. у згради у ул. Анте Протића бр. 2, конфискованој од породице Милана Јовановића-Стојимировића после рата.
На место управника постављен је професор Спасојевић, који је као хонорарни службеник обављао различите послове административне природе за Градски народни одбор.
Када је Светозар Спасојевић постао управник Музеја, ова установа није имали ни телефон, ни електрично осветљење, ни писаћу машину. Он је био једини радник Музеја иако у својству хонорарног службеника.
Од 1950 до 1956. Музеј је добијао по 50.000 динара за трошкове што није задовољавало ни елементарне материјалне трошкове, а камоли озбиљније радове на реконструкцији зграде и унутрашњег простора и приближавању музејских експоната публици.
О могућностима за побољшање услова рада Музеја расправљало се на седницима Савета за културу и просвету Градског народног одбора који је више пута констатовао да је Музеј смештен у „крајње неподесним, чак влажним просторијама, у којима сигурно пропадају тако драгоцене старине из прошлости нашег града и читавог нашег краја“, али практичне користи за ту установу и даље није било.
И у таквим условима, професор Спасојевић, већ навикао да у своме раду увек креће из почетка, прионуо је на посао. Због свог залагања на очувању старина више пута је награђиван од стране градских народних власти.
Светозар Спасојевић је био управник Народног музеја од 1950. до 1956. Као први управник те институције и једини стално запослени радник у њему у то време, он је успео да среди музејску збирку, увећа је новим експонатима, упркос недостатку материјалних средстава, заведе инвентарску књигу, претплати Музеј на стручне књиге и часописе. Чланцима у „Нашем Гласу“ популаризовао је музејску делатност и покушавао да приближи Музеј широкој публици. Утицао је на тадашње политичке структуре да прихвате Музеј као културну институцију равноправну са другим институцијама у граду. Можемо слободно рећи да је Светозар Спасојевић поставио темеље музејске делатности у Смедерева.
Аутор текста је Небојша Јовановић, професор Гимназије Смедерево
