Захваљујући озбиљности и посвећености са којом су формиране колекције М. Ј. Стојимировића, смедеревски Музеј стекао је многа изузетно вредна уметничка дела, која по свом значају превазилазе локалне оквире и доприносе богатству наше целокупне уметничке баштине. Милан Ј. Стојимировић био је једини Смедеревац који је пре Другог светског рата имао приватне уметничко-историјске колекције, и једини који је после овог рата завештао легат Музеју у Смедереву, заузимајући неспорно значајну улогу у културној историји града.
Рођен је у Смедереву 1898. године у Староцрквеној мали, у оновременој улици Каменити пут, данашњој улици Анте Протића. Његов отац Светозар, био је опанчар, а мајка Јелена домаћица, родом из старе породичне задруге Стојимироваца. Рано је остао без оца, те га је прихватио ујак, др Душан Стојимировић, чувени београдски неуропсихијатар, чије је презиме из захвалности додао свом презимену по оцу. Основну школу је завршио у Смедереву, Гимназију је такође похађао у Смедереву, а завршио је у Београду, где ће касније и дипломирати на Правном факултету.
Његову радну биографију чини низ одговорних послова: главни сарадник листа Самоуправа (Београд, 1921-23), оснивач и уредник листова Смедеревски журнал (Смедерево, 1921. и 1938-39) и Реви (Смедерево, 1922), дописник одељења за штампу при министарству иностраних дела у Берну (1923-26) и Берлину (1929) , дописник Централног Пресбироа у Скопљу (1930-35), оснивач и уредник листа Вардар (Скопље, 1932-35), уредник и директор Самоуправе, директор новинске агенције Авала (Београд, 1937-38). Народни посланик на изборима у Смедереву, 1938. године, на листи Југословенске радикалне заједнице. Уочи Другог светског рата, 1940. године постаје начелник Политичког одељења министарског савета Владе Краљевине Југославије. Након 6. априла 1941. године добровољно се прикључио југословенској војсци и са њом доживео расуло. Био је главни уредник дневног листа Обнова (Београд) од јула до октобра 1941. године, а од 1941. до 1944. године директор Државне архиве у Београду.
Иако изузетно ангажован новинарством и политичким пословима, истакао се и у књижевним круговима низом чланака о различитим друштвеним питањима, приказима књига, приповеткама и песмама. Писао је за дневне листове, часописе и повремене публикације: наведимо листове Време, Покрет, часописе Мисао, Нови живот, Српски књижевни гласник, Јужни преглед .Често се потписивао псеудонимима: Церовчанин, де Т., Де Т., Ј. Пореч, Леуновић.
Био је одликован Сребрном медаљом Црвеног крста Југославије, Југословенском круном III реда, Орденом Светог Саве III реда, Румунском круном III реда, орденом Феникса II реда, Италијанском круном III реда, Орденом Белог лава III реда и Легијом части.
Због уредништва и писања у листу Обнова, по завршетку Другог светског рата, 1946. године, проглашен је за народног непријатеља, осуђен на петнаест година затвора са принудним радом и десет година губитка грађанских и политичких права по издржаној казни. Конфискована му је готово целокупна имовина у Београду и Смедереву. У Смедереву су му конфисковани виноград на Тарабама и кућа са вредним уметничко-историјским збиркама и библиотеком. После седам и по година Стојимировић је изашао из затвора у Сремској Митровици. Од тада па до смрти писао је низ фељтона и чланака под псеудонимима, за београдске листове и магазине, Дуга, ХХ век и 300 чуда и прикупљао грађу за Југословенски лексикографски завод. Са енглеског језика превео је романе, Роберта Гревза, Ја, Клаудије и Виљема Енсворта, Тауер.
Тестаментом, 1964. године, Милан Јовановић Стојимировић је завештао легат смедеревском Музеју који чине тридесет и четири предмета, и то вредне уметничке слике, две скулптуре, стилски писаћи сто кнеза Mихаила Обреновића и неколико предмета примењене уметности. Народној библиотеци у Смедереву поклонио је више хиљада књига, које данас чине основу фонда Старе и ретке књиге, а целокупну рукописну оставштину завештао је Матици српској у Новом Саду.
Умро је у Београду, 1966. године, где је и сахрањен на Новом гробљу у парцели број 9.
Отменог духа и хуманистичког образовања, Милан Јовановић Стојимировић, осим што је био врстан новинар и политичар, био је неуморни истраживач прошлости и писац о њој. Историјско посматрање прошлости код њега је свакако било повезано са породичним наслеђем, у коме се издвајају предања из Првог српског устанка, у коме је значајну улогу имао Миленко Стојковић, ујак Милановог деде Ивана, затим време у коме је тај исти деда био писар код Томе Вучића-Перишића, као и утицај ујака др Душана Стојимировића, посланика у Народној скупштини на самом измаку владавине последњих Обреновића. Написао је низ историографских текстова о националној историји и уметности, читавог живота водио је лични дневник, бавио се књижевном критиком и писао приче и романе. Међу првим озбиљним књижевно-историјским остварењима издвајају се Петру Кочићу, in memoriam и Споменица Николе Пашића издата поводом његове смрти у коауторству са М. Зечевићем. Остала књижевна дела М. Ј. Стојимировића објављена су постхумно. Међу њима најупечатљивије дело јесте свакако Силуете старог Београда.
Из импресивне рукописне оставштине Милана Јовановића Стојимировића која се чува у Матици српској у Новом Саду до сада је објављено следеће: Портрети према живим моделима, Дневник 1936-1941, Митровданска битка код Смедерева и друге успомене из 1914. Народна библиотека у Смедереву је из рукописне оставштине М. Ј. Стојимировића објавила роман Ланче Смедеревац.
Многи истраживачи су у неком од својих ширих или ужих студија везаној за нашу културну, историјску или политичку прошлост као извор користили рукописну или архивску оставштину Милана Ј. Стојимировића. Наведимо историчаре Драгослава Страњаковића, Душана Поповића, Радоша Љушића и Ану Столић, као и теолога и историчара уметности Леонтија Павловића.
Аутор текста је Мр Снежана Цветковић, виши кустос историчар уметности Музеја у Смедереву
