На данашњи дан (30. октобар по новом, односно 17. октобар по старом календару) пре тачно 99 година ослобођено је Смедерево у Првом светском рату

„Дуго се и дуго робовало. Дани беху месеци, а месеци године. Када одједном пуче глас да је у Македонији одпочела наша офанзива сви бесмо као наелектрисани. Заборависмо на све дуге патње.“
Петар Максимовић, Вечерње новости, 24–26. децембар 1918.

 

Између два светска рата (1918–1941) изграђивани су споменици на иницијативу државних органа, различитих грађанских удружења или чланова породица страдалих током рата. У Смедереву и околини спомен-обележја подизали су мештани села, вароши и града Смедерева, па је тако и навођено у посветама на или непосредно око споменика. Прво је подигнут Споменик изгинулих и умрлих војних обвезника из Смедерева у рату 1914–1919 у Смедереву, испред којег данас стојимо, и то „заузимањем Друштва за подизање споменика из редова занатлија, а уз припомоћ свих грађана из Смедерева“. Постављен је и освештан 1. децембра 1926, на годишњицу оснивања Краљевине СХС, на главном тргу у Смедереву. На Споменику су уклесана имена 288 у борби палих и умрлих војних обвезника. На жалост ово није финални индекс имена свих Смедереваца страдалника овог рата, јер неки цивили умрли у интернацији или у збегу, или пак од болести и немаштине изазваних ратом нису уписани.

Ако је офанзива здружених снага Централних сила у јесен 1915. водила, како је то проницљиво приметио наш чувени историчар Андреј Митровић, ка „вишеструко расцепљеној историји“ Србије и српског народа, онда је са сломом бугарско-немачког фронта северно од Солуна у септембру 1918. уследило „поновно окупљање историје“.

Наиме, општа савезничка офанзива отпочела је 14. септембра 1918. ујутру грмљавином из око 2.000 артиљеријских цеви, док је наредног дана прва у јуриш кренула српска 2. армија. Савезници под командом француског генерала Франшеа д’Епереа брзо су продирали у дубину Балкана, а ударну иглу су представљале српске трупе, које су, након заузимања Велеса, Врања и Ниша 12. октобра, кренуле долином Мораве ка северним границама Србије. Пресудна битка водила се у долини Мораве код Параћина. Тек након пробоја те немачко-аустро-угарске линије јединицама српске војске био је отворен пут ка Дунаву и Сави.

Сведочење о ослобођењу Смедерева оставио је мајор Душан Додић, који је у операцијама током 1918. командовао здруженим одредом, тачније левом колоном Коњичке дивизије, која је дејствовала у склопу 1. српске армије под командом војводе Петра Бојовића.

У његовом ратном дневнику пише да је 29. октобра његова колона пошла из Велике Плане и наставила да гони непријатеља, који је у 4 часа изјутра напустио положаје код Малог Орашја. Напредовање ка Смедереву заустављено је у 16 часова код Радинца, где су се противничке снаге утврдиле, па је српска војска ту заноћила. Међутим, већ сутрадан, 30. октобра (17. октобра по старом, јулијанском календару), након краћег пушкарања, у 6 часова ујутру колона Коњичке дивизије, уз помоћ одреда који јој је Моравска дивизија упутила из правца Михајловца, пробила је непријатељске положаје код Радинца. Тог 30. октобра 1918. у 7 часова ослобођено је Смедерево. На челу ослободилаца у град је ушао мајор Душан Додић. На звонику тешко пострадале смедеревске цркве посвећене Светом Георгију завијорила се српска застава коју је поставио војник Живадин Пириватрић из Луњевца.

За Смедеревце велики тренутак ослобођења описао је савременик и сведок ових догађаја, смедеревски адвокат и некадашњи народни посланик и министар Петар Максимовић: „Сад долази један моменат величанствен и појава досад невиђена. Улицом иду војници са француским шлемовима и напереним пушкама. Французи, Французи хори се са свију страна и спремљено цвеће баца се на њих. Они нам одговарају: Срби смо, Срби смо. Ох, како је величанствен тај тренут! Изгубили смо глас, гушили смо се, све то само јеца и кличе скоро нечујно: Живела слободна Србија…“

Убрзо након тога и рат је био завршен, али Смедерево, као и целу Србију, чекала су искушења преживљавања још једне зиме и обнове града, затим пребројавања и пописивања мртвих и умрлих, несталих и из интернације враћених. Осим тога, требало је очувати спомен на пострадале у херојској борби и мучној оскудици окупације или интернације.

Смедерево се одужило 1. децембра 1926. Тог дана у присуству представника војних и цивилних власти ондашње државе – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца освећен је овај споменик.

Две године након тог важног догађаја, у Смедереву је 7. октобра 1928. свечано прослављена десетогодишњица пробоја Солунског фронта у читавом граду. У оновременој локалној штампи са пијететом су се сећали изгинулих и умрлих који су животе дали како би се испунила „Заветна мисао уједињења“. Данас, 99 година након ослобођења, најмање што можемо да урадимо јесте да се на достојанствен начин и са много поштовања окупимо овде, те са неизмерном захвалношћу кажемо „Нека им је вечна слава!“

Мирослав П. Лазић, историчар и виши кустос Музеја у Смедереву