Пренос моштију Светог Луке

Један важан догађај у историји и уметности Смедерева – Пренос моштију Светог Луке

Пренос моштију Светог Луке представља највеличанственији догађај у средњовековној историји Смедерева. Пренос моштију из Епира у Грчкој, као и дочек ове реликвије у Смедереву један су од одних догађаја који су имали свој ехо у народној традицији и историји још много година након те 1453. године. Много векова потом, овај јединствени догађај са портретима владарске породице Бранковић биће насликан у градском храму Светог Георгија.

У години када су Турци освојили Цариград, а слобода српске средњовековне државе са престоницом у Смедереву постајала све неизвеснија, деспот Ђурађ Бранковић полаже наду и види спас у откупу и преносу у Смедерево чудотворних моштију светог Луке, апостола и јеванђелисте, првог иконописца и лекара. Средњовековни човек веровао је у чудотворну моћ светитељских моштију, не само исцелитељску, већ и у њихову моћ да сачувају државу и град. Због тога је ова знаменита реликвија откупљена од турског султана за тридесет хиљада златних дуката, стигла  из Рогоса у Епиру у српску средњовековну престоницу у Смедереву, 12. јануара 1453. године. О преносу моштију светог Луке, др Даница Поповић у књизи Под окриљем светости, култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији (Београд, 2006), у поглављу Мошти Светог Луке-српска епизода, пише:  „По угледу на древне хришћанске обичаје, али и српску реликвијарну праксу, он је замишљен као величанствена церемонија, изведена уз учешће свих слојева друштва, по тачно утврђеним етапама и са свим предвиђеним појединостима.“ Овај изузетно важан догађај детаљно је описан у српској средњовековној књижевности, пре свега у  Париском и Београдском  рукопису, као и у Псалтиру са последовањем ( Музеј у Смедереву у својој сталној изложбеној поставци има неке од копија ових рукописа), а који су настали свакако до краја 1459. године.

На свом свечаном путовању до Смедерева, мошти светог Луке свуда су биле дочекиване и праћене са побожним осећањем становништва. Деспот Ђурађ Бранковић изашао је са породицом у сусрет светитељевим моштима, ван градских бедема, а када су били надомак граду, у сусрет им је кренуо окупљени народ са свећама у рукама. „По деспотовом наређењу, кивот с моштима преузели су свештеници, који су у свечаној поворци носили позлаћене свећњаке, кандила, иконе и рипиде. Приповедач сведочи о томе да се око ковчега с моштима створила таква гужва да је даље кретање било онемогућено, због чега је деспот био принуђен да постави чуваре који су крчили пут. Тек тада, и то једва, процесија је успела да уђе у град“- пише др Даница Поповић. Поред деспота Ђурђа Бранковића била је његова супруга Јерина, синови Гргур, Стефан и деспот Лазар са деспотицом Јеленом, као и кћер Мара. Мошти су преноћиле у дворској цркви у којој је током читаве ноћи служено свечано бденије, да би сутрадан, такође уз пратњу владара, чланова владарског дома и песму клира, пронете кроз Велики град уз песму  „Стени града утврдет се и непоколебими пребудут“. Затим су мошти унете у новосазидану Благовештењску цркву и положене са десне стране двери. Мошти светог Луке чуване су у Смедереву до пада града и одношења реликвије 20. јуна 1459. године.

Управо један овакав значајан средњовековни историјски догађај добио је своје место у живопису храма светог Георгија у Смедереву 1934-36. године, што представља јединствену и упечатљиву појаву у српској црквеној уметности 20. века. Иако саграђена још 1854. године црква светог Георгија у Смедереву, услед многобројних историјских околности, дуго је чекала свог живописца. Коначно, велики и одговоран посао осликавања храма припао је руском  академском уметнику Андреји Васиљевичу Биценку. Свакако је био пресудан утицај епископа браничевског Венијамина, владике Николаја Велимировића, као и председника Црквеног одбора овог храма Димитрија Љотића, да се на западном зиду наоса цркве тачно испод свода наслика композиција Преноса моштију светог Луке у Смедерево. И то управо онако како је овај догађај описан у српским средњовековним рукописима. У првом плану композиције доминира  отворени ковчег са телом светитеља увијеним у бело платно. У присуству свештенства и највероватније митрополита који држи кадионицу, са леве стране ковчега, светом Луки  клања се деспотица Јерина, са кћерком Маром и деспотицом Јеленом, док се са десне стране моштима светитеља клањају деспот Ђурађ и његови синови, деспот Лазар, као и  Стефан и Гргур, који су одевени у белу народну ношњу са опанцима на ногама. У другом плану композиције су бедеми утврђеног града мада се не може прецизно закључити да ли се догађај одвија пред улазом у Велики или Мали град, односно двор деспота Ђурђа Бранковића. Читав догађај прати велики број окупљеног народа, са свештенством које носи рипиде, свеће и иконе. Изнад композиције у сегменту неба је свети Лука са свитком у десној руци.  Тако је један средњовековни догађај добио своје оваплоћење у нововековној српској уметности, чувајући и у континуитету потврђујући важне и изузетне догађаје из историје нашег града. Поменимо и то да се портрет деспотове породице још налази на минијатурној ликовној представи на повељи издатој манастиру Есфигмен на Светој Гори, из 1429. године (копија Есфигменске повеље, значајно већих димензија може се видети у сталној поставци смедеревског музеја).

Још увек није прецизно одређено питање аутентичности моштију Светог Луке које се чувају у Италији и око којих се споре Падова и Венеција. Благовештењску  цркву Турци су  срушили одмах по освајању Смедерева и њеним каменом сазидали полигоналне куле барјактаре на угловима града. Ипак, свети Лука и данас представља заштитника града Смедерева, а свакако није случајно да је новосаграђени црквени храм на Царини посвећен управо овом светитељу, као ни што се  смедеревски здравствени центар управо зове Свети Лука.

Мр Снежана Цветковић, виши кустос историчар уметности Музеја у Смедереву